Кvalitetna nastava fizike i drugih prirodnih nauka na svim nivoima obrazovanja predstavlja uslov za uspešno i svrsishodno obrazovanje svakog pojedinca [1]. Izučavanje fizike je preduslov za izučavanje i razumevanje većine drugih prirodnih, ali i društvenih nauka.

Veština se uopšteno može objasniti kao sposobnost neke jedinke da uspešno izvrši određenu aktivnost. Prema tumačenju psihologije - VEŠTINA je složena, stečena sposobnost izvođenja kompleksnijih aktivnosti, brzo i lako i s visokim stepenom savršenosti.“ Svaka osoba ima mnogo više veština, nego što ih je svesna. U velikom broju slučajeva svoje veštine shvata površno pri čemu se uspešnost u zadatoj aktivnosti smanjuje. Za kvalitetno usvajanje veština u toku procesa obrazovanja neophodno je kod učenika odrediti, ali i obezbediti načine takve da postoji mogućnost otkrivanja, usvajanja usavršavanja i potpune automatizacije istih, kako bi naredna faza razvoja bila uspešnija. Veliki broj životnih veština zasniva se na doživaju i percepciji prostora, vremena, ali i kombinacije prostora i vremena.

Nastava fizike kod polaznika, učenika ili bilo kog pojedinca iziskuje angažovanje logičkog mišljenja i razvoja sposobnosti i veština neophodnih za samostalno rešavanje problema [1, 2].

Кod nas se jasno može primetiti da nedostaje literatura kojom bi se studenti budući nastavnici, ali i sami nastavnici upoznali sa mogućim metodama koje bi mogle biti od koristi u radu sa decom sa smetnjama u razvoju. Postojeća literatura iz oblasti Metodike nastave fizike je već prilično zastarela i teško može učiniti da nastava fizike u dobu četvrte industrijske revolucije bude učenicima interesantna [3].

Nastavne metode su naučno zasnovane i praksi provereni načini prezentacije nastavnih sadržaja. Metode nastave svih predmeta, pa i fizike treba posmatrati kroz širi didaktički koncept, kako bi joj dali svrsishodnije mogućnosti [4].

Didaktika kao okvirno pedagoška nauka podrazumeva modele učenja i angažovanja svih činioca u procesu obrazovanja, ali i situacije i potrebe društva kao i interakciju nauke i civilizacije. Metode u nastave fizike se moraju menjati, jer su novouspostavljeni ciljevi, traže jednostavnije i razumljivije odgovore na složena i specifična pitanja modernog doba. Nastava fizike se nije jednostavno prenošenje znanja ili prosto rešavanje fizičkih problema. U nastavu fizike je neophodno uvrstiti i socijalna pitanja, kako bi se sama nauka približila svima i prilagodila svakoj osobi. Nastavnik fizike mora dobro ovladati metodama rada, jer se obrazovni deo fizike prepliće sa pedagoškim delom. Nastavnik tokom rada treba da ume da objasni fizičke fenomene na svim nivoima znanja, jer svakako postoje različiti zahtevi za učenje i interesovanje učenika. Na isti način nastavnik mora da inicira, vodi i usmerava diskusiju prema dostupnim naučnim činjenicama, kako bi učenici u svakoj prilici bili izloženi naučnom metodu rada i istraživanju prirode.

Pedagoška dimenzija nastave fizike se ogleda u tome da učenik uvek ima predstavu o proceni svog uspeha, ali i o socijalnoj interakciji sa okolinom u kojoj žive. Inkluzivni model obrazovanja podrazumeva da pedagoška dimenzija obrazovanja postane osnova rada, a da se sve ostale dimenzije nadovezuju i dopunjuju, te je iz tog razloga danas delotvornije govoriti o didaktici fizike orijentisanoj na predmet u kome je učenik na centralnom mestu, a ne samo fizika i njeni sadržaji.

Literatura

1.  European Union Education Ministers, (2015). Declaration on Promoting citizenship and the common values of freedom, tolerance and non-discrimination through education. Paris, 17 March 2015.
2. Exploring simple machines: Physics for young children. (2012). Texas Child Care, 35(4), 21–26,
3. Butler-Adam J. The Fourth Industrial Revolution and education. S Afr J Sci. 2018;114(5/6)
4. Doucet,A., Evers, J., Guerra, E. Lopez, N., Soskil, M., Timmers, K., Teaching in the fourth Industrial Revolution, Standing at the Precipice, London: Routledge, 2018, pp.8-25, 89-134