Nakon studija prirodnih nauka počeo sam ponovo da učim. To je bio dodatni posao, koji me je ispunjavao. Tih dana sam bio jedini nastavnik fizike i hemije, koji je podučavao učenike sa smetnjama u razvoju u toj školi. Prvi put sam video probleme u ponašanju uživo, tu ispred mene, one koje se mogu videti samo u filmu. Bio sam prestravljen pojedinim autoagresivnim aktivnostima, koje su učenici radili u učionici.
Međutim, rad sa učenicima sa smetnjama u razvoju ne dozvoljava standardnu metodologiju podučavanja. Naprotiv, traženje novih tehnika i pristupa u radu podstiče me da stalno proširujem svoje poglede i da tražim kreativan prilaz u svim aktivnostima. Kao mentor mladim nastavnicima obično započinjem predavanja sa: „Podučavanje učenika sa smetnjama u razvoju je stalni put traženja koridora u životu, pri čemu zakoni fizike ne važe univerzalno! “

Moj način podučavanja fizike i hemije zahteva mnogo napornog rada, odricanja i prilagođavanja, i ne mogu naučiti iz knjiga tokom studija, već interaktivno dok se radi sa decom, posebno u novim okolnostima u kojima sam se nedavno našao.

I tako je moj učenik Laza SuperHeroj stigao jedne obične jeseni u moju neobičnu nastavničku karijeru. Nijedna škola mu nije dozvolila da se upiše, zbog straha da bi se mogao povrediti, a pre bih rekao iz njihovog neznanja i manjka hrabrosti za novo. Preuzeo sam rizik i počeo. Laza SuperHeroj je radio neverovatne stvari dok je izvodio oglede i primenjivao znanje, koje je sakupljao. Njegova želja za radom me je naterala da promenim sve tehnike i pristupe svojoj nastavi. Laza SuperHeroj je prvi učenik, koji je imao svog ličnog komunikatora. Koristio je mobilni telefon za davanje odgovora i postavljanje pitanja. Laza SuperHeroj je bio učenik, koji nije izgovorio ni jednu reč, a znao je i razumeo ih je dosta. Zauvek mi ostaje njegov osmeh i sjaj u očima na vest da idemo na Institut za fiziku da vidimo profesionalnu naučnu opremu.

Moja nastavnička karijera se promenila u nepovrat i nikada više neće biti standardna i ukalupljena. Postavljao je pitanja čak i kada je imao slobodno vreme, praznike, pauze od teških i bolnih vežbi na rehabilitaciji, posredstvom majke i oca, koji su bili njegovi anđeli čuvari i uzori.
Bio sam potpuno uništen, kada sam čuo da je umro jednog decembra. Bila je to najgora Nova godina, koju sam proveo u životu. Poslednje predavanje sam uradio na groblju ispred njegovog spomenika sa njegovim likom i očima, koje su tako sijale i bile željne znanja kao i onog dana na PMF u Novom Sadu. U njegovu čast, stavio sam ovu fotografiju na zid pored velikog fizičara, Steven Hoking, jer da smo mi bili drugačiji, sve bi drugačije bilo.

Nikada neću zaboraviti njegovu strast prema učenju i radu. Ostaju samo neispunjene želja, da se glasno prepiremo i smejemo čudesima života.

Da li takvo mesto postoji?
Mora da postoji, tamo se ne stiže vozom ni brodom.
Ono je negde, daleko, daleko, iza meseca, iza kiše.

Negde tu iza duge, gde ljubav sja, negde postoji zemlja o kojoj sanjam ja!

Tamo, tu, iza duge nebo zri. Snovi daju ti pravo da tamo budeš ti!

I jednog dana videću ja zvezdu koja s neba pada meni.

Probudiću se u toj zemlji gde za mene sve se rađa, večno zeleni .

Negde, tu iza duge ptice su, znaj! Ptice su iznad duge. Zašto ne mogu ja?

I ako srećne ptice lete iznad duge, zar ne mogu ja?

U sećanje na Bebi Dol

Jedan slučajan susret i neodmerena izjava na mestu gde „živi“ nauka i odakle sve
počinje i na kraju se završava, uz objašnjenja našeg postojanja na ovoj
planeti, učinio je ostvarenja želje da saznam, kako moje kolege iz tog „drugog
sveta“, rešavaju probleme u ličnom radu te ideje, kako pristupaju radu sa decom
sa smetnjama u razvoju.

Poseta prijatelja Majkla školi Mladost u Beogradu

Video podrške učenika škole sportistima na Olimpijadi u Koreji 2018. Podrška za ferplej i uživanje u sportu.

U životi je važno znati kako. U školi učimo o alatima, kako ih pravilno koristiti. Na praktičnoj nastavi kako sprovesti u delo zamisao sa istim alatima. U timskom radu učimo kako da sve to zajedno koristimo.